Branko Anđić
Književnik
21. februar 2022. godine
Međunarodni dan maternjeg jezika
Ne otkrivam Ameriku kad kažem da svi imamo maternji jezik. Jedan jedini, kao što je majka jedna jedina. Taj jezik kojim progovorimo prve reči, za svakog pojedinačno nije ni mali ni veliki – upravo zato što je jedini. Ali budući tako očigledno, na to najčešće zaboravljamo kad krenu rasprave o jezicima, njihovom očuvanju ili odumiranju.
“Jezik je živ, stalno se menja” – drugi je aksiom koji se, kao takav, nikad ne proverava; kao što se ne pominje da, kao svako živo biće, treba da se neguje, čuva, hrani I održava. To što se jezik stalno menja ne znači, međutim, da smo svesni svih vidova tih promena, onih dobrih i onih ne baš. A trebalo bi, ako želimo da savesno podmažemo osnovnu mašinu ljudskog delanja. Slično je i sa narodima: rođen kao Srbin, Slovak, Eskim, Tatarin, Bantu, Brazilac, Kinez, Nemac, pojedinac dobija nacionalni identitet koji nije ni veliki ni mali, ni bolji ni gori. Svaki čovek je potpuno neosetljiv na kvantitativnu istinu da se njegovi zemljaci broje na milione ili na hiljade. Svako je to što Centar za digitalizaciju Slovačkog naivnog slikars tva u Srbiji, Fondacija Babka Kovačica jeste, bez obzira koliko mu se to sviđa ili ne, koliko mu je to važno ili ne. Ima i biće uvek nekih koji bi da budu nešto što nisu, ali to je sasvim nebitno: poznajem Slovene sa tihom patnjom što nisu Germani, Latinoamerikance koji ističu svoje špansko i portugalsko poreklo preskačući svoj nacionalni identitet, Induse koji bi da budu Englezi, Afrikanace koji bi da budu Francuzi, itd, itd. Pa šta? Od kad smo svarili surovu istinu da Deda Mraz ne postoji, postalo nam je jasno da su želje jedno, a svarnost drugo i da se vrlo retko poklapaju. Jezik kojim se govori i narod kojem se pripada nisu po sebi ni mali ni veliki, ni bolji ni gori od svih ostalih. Da li je moguće da još ima onih koji to ne shvataju?
Jezik je, zapravo, jedina otadžbina koju imamo. Ni velika ni mala. Dovoljna. Čak i narodi se menjaju, stvaraju, gase se, pretaču se: nekad su postojali Jugosloveni, Sovjeti, Austrougari, Sijamci, Asirci, Vavilonci, pa se danas niko takvim ne predstavlja. Ali zvali se Persijanci ili Iranci, oni govore jezikom urdu. Pitanje jezika nije samo pitanje kako se izražava jedna kultura, to je pitanje kolektivnog i individualnog identiteta.
Latinska Amerika je prikladno područje da se to potvrdi. Kontinent kojem su kolonizatori doneli veru I “velike” evropske jezike, možda se nikad sasvim nije oslobodio divljenja (ako ne i potsvesnog podaništva) prema svojim kolonijalnim metropolama, ali takođe nije dozvolio da se njihovi jezici ugase. U staroj, olinjaloj Evropi, postoji jedan loš primer sa srećnim krajem: znamo da je Frankov režim nastojao da dokrajči baskijski jezik i da su Baskijci decenijama svojom tipičnom tvrdoglavošću pokušavali da se izbore za njegovo pravo na život. Tek po demokratizaciji političkog života u Španiji i izvesnog vremena postepenog slabljenja frankističkih uticaja, baskijski jezik je dobio svoju naučnu akademiju, svoje knjige, I – što je najvažnije – pravo na slobodnu upotrebu.
U Latinskoj Americi, neki autohtoni narodi su izumrli – na primer One, na jugu Patagonije – ali su njihovi “mali” jezici preživeli. Računa se da na američkoj hemisferi oko osamnaest miliona ljudi govori nekim od osamdeset amerindijanskih jezika; devet desetina od tog broja služi se jednim od sedamnaest najrasprostranjenijih autohtonih, prekolonijalnih jezika.
Samo pet amerindijanskih jezika govori više od milion ljudi; najrasprostranjeniji je kečua kojim govori oko četrnaest miliona žitelja tri Amerike; potom dolazi guarani (6,5 – 8 miliona), ajmara (1,5 milion), nauatl (1 milion) i maja (1 milion). Kao primer sudbine i očuvanja “malih” jezika unutar okeana španskog i portugalskog govornog područja možda najbolje može da posluži priča o jeziku guarani. Zanimljivo je da su očuvanje ovog jezika kojim se danas govori najviše u Paragvaju, Boliviji, jugozapadnom Brazilu I severnoj Argentini, započeli još prvi franciskanski sveštenici koji su pristigli iz Španije zajedno sa konkistadorima. Zna se da je fratar Lujs Bolanjos još 1603. počeo da uvodi latinično pismo u guarani jezik, a da je 1643. objavljena prva gramatika guarani jezika. Danas je guarani – po ustavu iz 1992. – zvanični jezik države Paragvaj, zajedno sa španskim; to znači da je sva zvanična komunikacija, kao I dokumentacija, dvojezična, da se nastava u školama drži na ovom jeziku, da glavni paragvajski dnevnici ABC Kolor i Ultima ora, objavljuju članke na španskom i na guarani, da postoji Vikipedija na ovom jeziku, kao što postoji – doduše, zvanično tek od 2010. – i Akademija guarani jezika; iste te godine, guarani je postao, uz portugalski, i zvanični jezik brazilske savezne države Mato Groso del Sur, baš kao i argentinske provincije Korijentes. Od 2000. godine, guarani je zvaničan jezik i u Boliviji.
Istini za volju, u današnjem Asunsionu mnogo lakše ćete se sorazumeti na guaraniju nego na bilo kom drugom jeziku, uključujući i španski. Ponosni paragvajski lingvisti objašnjavaju da je i jedna političko demografska činjenica pomogla očuvanju njihovog autohtonog jezika: još u šesnaestom veku, španski doseljenici u Paragvaju bili su podsticani zvaničnom politikom španske krune, a posebno kolonijalne uprave, da se mešaju sa domaćim življem. Najčešće su sklapani brakovi evropskih muškaraca i domaćih žena, pa su tako njihova deca prirodno prvo pogovorila maternjim jezikom – guaranijem.
“Mali”, drevni jezik guarani danas nije samo preživeo u nekoliko južnoameričkih zemalja, već je postao I simbol nacionalnog identiteta; niko u Paragvaju i Boliviji ne može uspeti u politici ako ne govori guarani; jedan od najslavnijih argentinskih folkolorista, čudesni violinista Siksto Palavesino, obraćao se publici u najuglednijim salama Buenos Ajresa isključivo na guaraniju; mnogi ga nisu razumeli ali, iako je tečno govorio španskim, Don Siksto je ostao čitavog života privržen jeziku svojih predaka.
Nemaju svi “mali” američki jezici svoj dan kao guarani u Paragvaju (25. avgust), ali je opšta emancipacija kontinenta u drugoj polovini prošlog i u prve dve decenije ovog veka, doprinela da im se vrati pravosnažno prisustvo u mnogim zemljama gde je sinkretičnost i multikulturna tradicija rasnog I etničkog mešanstva suština ne samo nacionalnog, već i egzistencijalnog identiteta. U Boliviji, ustav iz 2009. godine je ozvaničio trideset sedam autohtonih jezika; u Ekvadoru i Peruu kečua se koristi gotovo pođednako kao španski; veliki broj Meksikanaca u svakodnevnom životu govore jezikom nauatl, u Gvatemali je to jezik Maja, na jugu Čilea – mapudungun, na jugu Perua i delovima Kolumbije osim kečua čuje se i ajmara. Danas bi moralo svima da bude jasno da mali jezici prave jednu zemlju većom.