Zuzana Halupova (devojačko Korenjova) (Kovačica, 1925–2001). Otac Martin, majka Ana (rođena Galat). Imala je mlađu sestru Anu. Bila je udata za Adama Halupu. Završila je pet razreda osnovne škole. Bavila se zemljoradnjom, vinogradarstvom i pčelarstvom. Pedesetih godina 20. veka bila je aktivna članica Društva žena u Kovačici, gde se bavila vezom. Radila je goblene za „Narodnu radinost“. Slikala je uljem na platnu od 1964. godine. Nije imala dece. Međutim, upravo su deca glavni motiv na njenim slikama. Slikala je devojčicu Katku, kao svoju ćerku. Pripadala je evangelističkoj crkvi, koja je u njenom životu imala bitnu ulogu. Neki od njenih radova inspirisani su religijskim motivima. Često je slikala zimu. Upoznala je 1967. godine Branislava Grubača, profesora u penziji iz Beograda. On joj je u narednih dvadeset pet godina organizovao izložbe u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu je imala 1968. godine u Dubrovniku. U Parizu je 1969. godine imala dve izložbe: u galeriji Rajmonda Dankana i u Versaju. U novembru 1973. godine posetio ju je u njenoj kući u Kovačici francuski političar Fransoa Miteran. Imala je veliki broj samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Svojim slikama pomagala je mnoge humanitarne akcije. O njenom životu snimljeni su dokumentarni filmovi i štampane su publikacije.
(Intervju – Pavel Babka, galerista)
Osnovao sam galeriju 1991. godine. Prvi posao koji sam uradio bilo je objavljivanje knjige o Zuzani Halupovoj. Ona je imala poverenje da o njoj pišu Jarmila Ćendić iz Kovačice i Ivan Meliherčik. Knjiga je štampana u 10.000 primeraka, na pet svetskih jezika. Poslao sam je u dvesta galerija širom sveta. Kada sam kasnije objavio i knjigu o Martinu Jonašu, ona ju je izmerila na kuhinjskoj vagi i rekla: „Ne samo što je veća knjiga nego je i teža!“ Nije joj bilo
pravo, naljutila se.
U Kovačici su u početku slikali samo muškarci. Na prvoj izložbi 1952. godine nije bilo žena. Od 1953. godine pojavljuje se Alžbeta Čižikova i još jedna slikarka, koja je bila tri-četiri godine u Kovačici, posle joj se gubi trag. Rekli su da je za žene igla- konac i ćuti. Branislav Grubač iz Beograda je dolazio i otkupljivao radove za „Narodnu radinost“. On je Halupovoj rekao da dobro radi i da bi mogla da slika. Živela je u komšiluku sa slikarom Janom Sokolom. On je bio izuzetno miran i tih čovek. To ju je ohrabrilo da ga pita za savete u vezi sa slikanjem. Ostali nisu bili takvi. Ona je imala veliku želju da uspe. Mislim da takvu želju nije imao nijedan slikar. Uspela je da je vole i ljudi i mediji, jer se nije, kako se to kaže, busala u prsa da je bitna. Na promociji monografije o sebi rekla je: „Ja verujem novinarima“. Time je postigla to da ako je neko i hteo nešto da kaže protiv, nije mogao.
Nedostatak materinstva se odrazio na njene motive. Piter Ustinov je 1971. godine u Ženevi prvi skrenuo na to pažnju. S druge strane, to joj je dalo slobodu koju nemaju mnoge majke – da kada je pitaju da li bi poklonila celu izložbu Unicefu, kaže: „Što da ne!“ Nije imala problem sa tim šta će reći muž, deca. Muž se nije mešao. Bilo mu je drago, ali nije to pokazivao. On je bio samo na jednoj njenoj izložbi, u Nemačkoj. Ona ga je za tu priliku doterala. Kupila mu je mantil, kravatu, šešir. Međutim, on je rekao da mu tamo nije bilo zanimljivo. Nije se osećao dobro u tom svetu iz više razloga. Kao prvo, nije poznavao jezik. Osim toga, to što su govorili, hvalili su nju.
Halupova je dosta spominjala porodicu Davičo. Govorila je o tome da su joj pomogli. Dosta su joj pomagali ljudi koji nisu imali dece. Oni se nisu videli u javnom životu. Bili su pomoć
iz pozadine. Leon Davičo iz galerije „Kasper“ u Moržu rekao mi je u Ženevi: „Ona je pričala šta je htela, a mi smo prevodili šta je trebalo i sve je funkcionisalo.“ Na prvi pogled to malo zastrašujuće izgleda. Kad smo spremali monografiju, ona je vadila iz fioka sve što je imala o izložbama. Nismo našli nijedan jedini katalog sa izložbe! Našli smo avio-karte, prospekte hotela, sporedne stvari. Ona je najviše pričala o putovanjima. U hotelima je uvek bila dobra prema spremačicama. Svima je nešto poklanjala. Nije vodila računa o tome da treba da pokloni nešto menadžeru hotela. Radije je davala osoblju, ljudima koji su bili kao ona. Zato su je voleli. Danas, sa distance od dvadeset godina, mogu da kažem da, iako smo možda mi prevodili šta je trebalo, ona ipak ne samo da je pričala nego je i radila šta je htela. Pobedila je njena neposrednost, ljudski odnos prema drugima. Kad je rekla komšinicama da će imati izložbu u Parizu, one joj kažu: „Jao, Zuza, gde ćeš ti u Pariz! Pa to što ti slikaš, to i mi umemo!“ Međutim, ona je htela da uspe. U Parizu su je odveli u Luvr. Pokazali su joj sliku Monalize. Pitali su je šta misli o toj slici. Ona je gledala, gledala, odmahnula rukom i rekla: „A, mogao je mnogo bolje!“ Okrenula se i izašla napolje. Svi prisutni samo što nisu popadali. O tome je izašao članak u francuskom listu Figaro. Eto, neko ima hrabrosti da kaže ono što misli.
Mislim da je na muškarce gledala kao da su nešto više. To povezujem sa njenim ocem, koji je bio stolar. Bio je pretplaćen na godišnjak Tranuscijus iz Slovačke, evangelistički kalendar, koji je dolazio jednom godišnje. Govorila mi je da, kad su sestra i ona bile male, otac je sedeo pored lampe i čitao u sebi: „Mi smo sve gledale i zamišljale šta piše u toj knjizi“. Majka je kuvala – to je razumela. Otac je čitao – e, to je nešto iznad. Morala je pored muškaraca da se bori za svoje mesto.
Na njenim slikama ulice su ravne. Nije se upuštala u perspektivu. U doba Austrougarske bila je određena visina kuća. Ako je viša od propisane, plaćao se porez. Na njenim slikama je to dobro zabeleženo. Jedino su crkva, ciglana, škola više zgrade. Onako kako je vezla, to je prenela na platno. Taj odnos boja koje je slagala iglom i koncem posle je radila slikarskom četkicom. U vreme kad je slikala postojala je svest o Banatu kao regionu. Halupova i ostali slikari su voleli kraj u kome su živeli. Tome u prilog govori činjenica da je dala naziv jednoj slici Žetva u Banatu.
Halupova je prva koja je na izložbe dolazila u narodnoj nošnji. Pošto je bila obučena drugačije, lakše su je pamtili. Umela je da nosi nošnju. To rade i mlađe slikarke, ali kod njih se vidi da ne umeju da je nose. U vezi sa nošnjom postoji pravilo – devojke su se oblačile u svetle boje. Boje vremenom postaju sve tamnije. U vreme kada je Halupova trebalo da bude u braon fazi, ona se oblačila u svetle boje. Kaže mi: „Valjda neću imati greh“. Bila je svesna da to ne treba da radi, ali zbog estetike se oblačila u življe boje.
Najviše su je privlačile i držale dve stvari – izložbe i putovanja. Jednom kad se vratila sa izložbe kaže: „Meni je izložbu otvorio predsednik nad svim predsednicima država!“ To je bio šef Ujedinjenih nacija. Ona je godinama imala izložbe u proleće i u jesen. Koristila je pet veličina slika. To su bile francuske mere. Jednom prilikom dao sam joj platno za dva prsta kraće od uobičajenog. Htela je da naslika zimu. Međutim, dečak na saonicama koje vuku konji ispao je napolje – nije bilo mesta na slici. Pod stare dane trebalo ju je zaštiti, jer su joj tražili iste motive. Kad joj je izašla zima na razglednici, onda su svi naručivali zimu.
Više joj je značilo da ispriča doživljaje sa izložbe i putovanja komšinicama, nego televiziji. Bilo joj je bitnije da bude uspešna u svojoj lokalnoj zajednici, nego globalno.
