Jan Sokol (Kovačica, 1909–1982). Završio je pet razreda osnovne škole u Kovačici. Bavio se zemljoradnjom. Sa suprugom Anom imao je ćerke Katarinu i Alžbetu i prihvatio je supruginu ćerku iz prvog braka – Anu. Počeo je da se zanima za slikarstvo sa dvanaest godina. U prvoj fazi, od 1937. godine, preslikavao je reprodukcije sa razglednica u tehnici akvarela i pastela. Od 1939. godine slikao je uljanim bojama. Učestvovao je na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Imao je jednu samostalnu izložbu u Kovačici. Od 1952. do 1982. godine redovno je izlagao u okviru manifestacije „Kovačički oktobar“.
(Intervju – Katarina Sokol, ćerka Jana Sokola)
Moj otac je ostao rano bez majke. Iako je bio odličan učenik, nije bilo mogućnosti da se školuje, morao je da obrađuje zemlju. Imao je četrdeset tri godine kad se ponovo oženio, a mama trideset jednu godinu. Oboma je to bio drugi brak. Majka je došla sa svojom ćerkom, koja je imala devet godina. Vaspitavali su nas kao da smo rođene sestre. Kada sam se rodila 1952. godine, naslikao je prema reprodukciji Po slednju večeru (Hrista sa apostolima) verovatno u moju čast, srećan što sa četrdeset četiri godine može da ima dete. Zimi smo svi živeli u jednoj sobi. U kuhinji su spavali roditelji i deca. Pored zida smo imali lesonit (da ne bi bilo hladno od zida), na kome je tata naslikao italijanske gondole. Tata je slikao samo kada je padala kiša i nedeljom. To mu je bilo zadovoljstvo. Prve slike je poklanjao.
Tu u kuhinji su se skupljali slikari. Od rođenja sam gledala tatine slike. Iz detinjstva se sećam tog mirisa boja. Sokol se družio u društvu „Pokrok“ sa Paluškom. Igrali su šah 1939. godine. Paluška je po zanimanju bio majstor, a Sokol seljak. Kroz razgovor su došli do toga da obojica slikaju. Paluška je već slikao uljanim bojama, Sokol samo vodenim. Tada su počeli da se susreću, onda im se pridružio i Mihalj Bireš.
Slikari su se u početku puno družili, nije bilo surevnjivosti, jer nisu prodavali. Okupljali su se po kućama. U početku su imali tremu kako će ljudi prihvatiti njihove slike. Halupova je dolazila kod nas. Sokol joj je dao platno da pokuša. Jednom nam je donela med u znak zahvalnosti što je prvi korak videla od njega. Kad su osnovali galeriju, ti prvi slikari su sve sami radili – krečili, sređivali.
Više je voleo da bude sam kada je slikao. Osim što je slikao, tata je bio vešt za razne mašine. Sam je pravio stvari, kao na primer, svoj štafelaj. Mama je bila njegov prvi kritičar. Uvek mu je govorila kad joj se nešto nije sviđalo, a on je to prihvatao. Ona je svuda učestvovala. Poštovao ju je, uvek je bila uz njega. Imala je zamerke u vezi sa bojama ili je govorila: „Nije trebalo
ovu ženu da obučeš ovako“. Prvo se malo bunio, kao šta ti znaš, a onda je prihvatao.
U kuću je dolazilo puno ljudi. Tata je izlagao po celom svetu. Od njega imamo samo tri slike u kući. Većinom su dolazili ambasadori, posebno iz afričkih zemalja. Majka je za sve goste spremala ručak. Stvarala su se prijateljstva. Jednom prilikom su došli iz Amerike i tražili su im da naberu cveće iz njihove bašte. Posle nekog vremena ta gospođa je poslala sliku koju je napravila od tog presovanog cveća. Ugostili smo i jednog pisca iz Švajcarske – Štegera, koji je putovao po balkanskim zemljama. Bio je kod nas nekoliko dana. Posle su tata i mama bili nekoliko dana kod tog Švajcarca u gostima.
Mislim da je za jednog seljaka tata bio prilično napredan čovek. Vodili su nas u Beograd u bioskop, u zoološki vrt. Bio je strog, ali pravedan. Dva puta u životu sam dobila batine, ali znam zašto. Uvek nas je puštao da uradimo kako smo htele. Bio je miran i tih čovek, držao je reč. Što se tiče školovanja, rekao nam je: ili škola ili motika, birajte. Mi smo znale šta hoćemo – završile smo školu.
