Vladimir Boboš (Kovačica, 1906–1978). Završio je gimnaziju u Mađarskoj, a zatim trgovačku akademiju u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Govorio je slovački, mađarski, srpski i služio se nemačkim jezikom. Sa suprugom Henrikom imao je sina Vladimira. Radio je kao bankarski službenik. Od 1918. godine izrađivao je goblene i slikao. Jedno vreme je živeo u Šidu, gde se upoznao sa Savom Šumanovićem. Boboševa velika uloga u razvoju slovačkog naivnog slikarstva je u tome što je prvi u Kovačici nabavio slikarski materijal (boje, četke i sl.) i prvi počeo da slika. Preslikavao je slike poznatih svetskih slikara. Sebe nije smatrao naivnim slikarem, već realistom. Izlagao je u okviru manifestacije „Kovačički oktobar“ od 1952. do 1967. Prvu samostalnu izložbu imao je 1960. godine u Ozrenu. Učestvovao je na više kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.
Sećanje na život i stvaralaštvo ovog slikara pokušala sam da oživim kroz razgovor sa Bogdanom Sokićem, čija je pokojna supruga bila sestra snaje Vladimira Boboša. Boboš i Sokić su za vreme slikarevog života bili prijatelji. Sokić u svojoj kući na zidovima ima Boboševe slike. U spavaćoj sobi iznad kreveta nalazi se ženski akt. Prema Sokićevom kazivanju, u prvoj polovini i sredinom 20. veka takve slike su u Kovačicu donosili iz Italije. To je podstaklo Boboša da počne da slika. Kažu da je rekao: „Zašto da se muče i donose te slike izdaleka, kad i ja mogu to da naslikam“.
Slikar Boboš je bio šef računovodstva u zadruzi. Sokić je često posle posla odlazio kod njegove kuće. U sećanju na slikara kaže: Boboš je bio čudo od čoveka. Bio mi je kao drugi otac, poklonio mi je alat za rad. Kad on postavi nešto za cilj, to mora da bude tako. Boboš nije radio zemlju, bio je plava krv. U njegovoj kući u prednjem delu bila je soba sa klavirom. Bavio se i fotografijom, razvijao je i uveličavao, sve sam. Kad mu dođu lutke, zatvori vrata i slika. Niko nije smeo da ga dira. NJegova žena Erika je govorila da nije tu dok je slikao. Ona je naučila da ne treba da pita šta on radi. Plava krv (smeh). Od domaćih mu niko nije komentarisao slikanje. NJegova žena je naučila da se sama zabavlja, svirala je klavir. Ulagao je celog sebe u slikanje. Boboš je smatrao za sebe da nije naivac, nego realista. Govorio je – saslušaj svakog, uradi sam kako misliš da treba. Poštovao je one koji su radili naivno. Od njega se nije mogla čuti negativna kritika. Slikanje mu je bilo život. Nije ništa drugo radio. Pred kraj života je bio veoma mršav, vetar da ga odnese.
Bio je prijatelj do koske, do kraja. S druge strane, ne daj Bože da se razočara – ako proneveriš poverenje, izbriše te. Poštovao je ljude, ali i sebe. NJegovi preci su imali dvorac iznad Bratislave.
U to vreme se državni sistem u sve mešao. Pratili su i sve slikare. Boboš je sa Trumićem vodio raspravu oko realizma. Trumić je naivne slikare u Kovačici uzeo pod svoje. Dolazio je jednom nedeljno, pa posle jednom u dve nedelje. Kako su se razvijali, tako je i on popuštao. Boboš dugo nije hteo da ide ni na izložbe sa njima.
Boboš je smetao, jer je bio plave krvi. Smetao je zbog koncepta da se slikarstvom u Kovačici bave slikari seljaci. Bobošev deda je došao kao trgovac iz Slovačke, bili su bogata porodica. On je prvi počeo da slika I od njega su svi videli da to može da se radi. Nije se prilagođavao ni Trumiću ni zakonima ekonomije. Hteo je da stavi do znanja da on može drugačije. Cenio je sebe, tehnički je bio mnogo ispred ostalih.
